Имовинске карте функционера
Будући да неретко и сами политичари тврде да су њихове плате мале или осредње у односу на посао који обављају, поставља се питање одакле онда простора за штедњу. Саговорници су сложни у оцени да је основно питање које намећу ове имовинске карте само порекло имовине и то је ли она стечена из бављења политиком. Професорка Влајковић истиче да је неопходно, да бисмо на прави начин тумачили овај списак, да знамо каква је била „стартна позиција“ политичара, односно с којим иметком су кренули у свет политике.
– Право питање је да ли су им политичке везе користиле у стицању имовине, али то није никакав српски специјалитет. Уосталом, ако је неко нешто нелегално зарадио бавећи се политиком, зашто би уопште пријављивао такав новац – пита се Александар Стевановић, економиста и сарадник Центра за слободно тржиште.
Миљенко Дерета, директор „Грађанских иницијатива“, истиче да после свих афера с политичарима којима је јавност била сведок, није нереално помислити да би део тог новца могао доћи и из нелегалних токова.
– После свега што смо чули о дневницама у Скупштини, намештеним тендерима, оробљеним предузећима… сасвим је очигледно да се од политике може лепо зарадити, као и да постоје разни канали новца, попут оних у јавним предузећима, који иако то не би требало, долазе до политичара. Очигледно је да то није легално, али је могуће из простог разлога што су партије одговорне за запошљавање и што бављење политиком гарантује запослење – каже Дерета, који истиче да у свом власништву има само стан који је наследио од родитеља, а да нема ауто нити било какву уштеђевину јер је „одлучио да се не бави политиком“.
Када се погледају имовинске карте високих функционера, између осталог, стиче се и утисак да сличне иметке не деле и припадници других друштвенокорисних области рада. Професорка Јелена Влајковић истиче да међу професорима има оних који поседују специфична и тражена знања, па су самим тим и имућни, али да они чине мањину.
– Већина живи од буџетских примања и такви професори завршавају свој радни век без некретнина, аутомобила, уштеђевина – каже професорка Влајковић.
Миљенко Дерета сматрам да би политичари који се баве бизнисом, када ступе на функцију, свој професионални ангажман требало да ставе по страни.
– Осим тога, они морају бити и јако добро плаћени да не би морали своју имовинску карту да испуне другим, ванполитичким активностима за које им се, с обзиром на привилегије које уживају, пружају далеко веће могућности него другим људима – каже Дерета.
Слично мисли и Стевановић.
– Велика је заблуда да у политику не треба да иду богати људи, а да је сиромаштво врлина. Коначно, наше друштво је амбивалентно. Народ очекује да неко буде министар и да ради озбиљан посао, а да прима десетак пута мању плату. С друге стране, сами политичари подгрејавају таква очекивања изјавама да и до пола своје осредње плате нису ништа стекли. То нису здрави односи и они воде неповерењу у политичке елите, најчешће с добрим разлогом. Једноставно се промашује поента, а то је да у Србији није добар систем, а да се људи понашају у складу са системом – каже он.
Шефови кабинета не пријављују имовину
Занимљиво је и да шефови кабинета најважнијих функционера немају обавезу да пријаве имовину. А управо су њихове функције идеално место за разне малверзације, мешетарење, нелегално усмеравање послова и сарадњу са тајкунима… Довољно је само сетити се примера Немање Колесара, шефа кабинета покојног премијера Зорана Ђинђића, који се доводио у везу са приватизацијама „Сартида“ и цементаре Нови Поповац. У недостатку доказа, ослобођен је оптужби за утају пореза. Сличан је пример и Александар Никитовић, шеф Коштуничиног кабинета, коме је приписиван невероватан утицај на Коштуницу, мешање у кадровску политику странке, руковођење полицијом после повреде бившег министра Драгана Јочића, умешаност у одлуке о договорној продаји НИС-а…
Ирена Радисављевић
RSS link na komentare
