У СУСРЕТ НОВОМ БУЏЕТУ Штампај E-pošta
Monday, 13 November 2017

У сусрет новом просветном буџету

Када Шарчевић организује своју школу:

“Број ученика у одељењима креће се од 10 до 20, што омогућава примену савремених облика и метода рада, у циљу постизања квалитетнијих знања и вештина”, (преузето са сајта приватне школе).

Када организује српски школски систем:

… Шарчевић објашњава „да изузетно може да се формира одељење и до 33 ученика и то у планинским подручјима, у случају када нема довољно наставног кадра и када не може да се задовољи формула да у једном разреду има до 30 ученика“ (преузето из медија).

Наши подаци говоре да преко 30, чак 36 ученика, седи у учионицама у Лучанима, Темерину, на Врачару, у Ужицу, Алексинцу, Великој Плани, Зрењанину, Јагодини, Вршцу, Житорађи, Горњем Милановцу, Краљеву, Ваљеву, Зајечару, Алибунару, Панчеву, Крагујевцу, Лозници, Сомбору, на Старом граду… а нису планинска, нити нам недостају кадрови (детаљнији подаци Уније СПРС биће ускоро објављени).

У депопулацији становништва Србије, где се 2016. године родило мање деце него 1900. године, постоји један модел који тихо разара, како друштво, тако и систем просвете, то је број ученика у одељењу. Желећи да прикаже како школе раде у феноменалним условима, чак бољим од Европе, Шарчевић често помиње просек од 19 ђака. До тог броја долази када узме просек броја ученика малих средина, планинских предела, напуштених села и крцатих школа у већим местима. Статистика моја дика, што пожелим, то наслика, нашалио се неко, али овде је враг одавно однео шалу.

Свако ко је икада ушао у одељење са 30 и више, као и са 20 и више ученика, зна каква је разлика у раду, индивидуалном приступу и наравно, постигнућима. Зна и може тек тада да говори о квалитету образовања што је овде омиљена политичка фраза. Ипак, квалитет занима само оне који у школама раде. Унија синдиката просветних радника Србије, као основни преговарачки захтев, већ годинама уназад има управо то, смањивање броја ђака у одељењима. Па тамо где у Закону стоји до 30, за све би било боље да стоји до 25, а ако не може одједном, онда, до 28, па до 26 и тако ћемо се бар по нечему приближити Европи, а и окружењу. Увек постоји могућност да се број ђака смањи у првом и петом разреду (основне) и првом средње школе… али најлакше је рећи (знате већ), новца нема.

Све време се лицемерно прича о бољитку наше деце… а шта смо ми дали младим људима када се толико бусамо у груди да су нам важни?

Ово, као и претходно, као и претходно, као и претходно… Министарство просвете уместо визије, убеђује јавност како је у образовању све у најбољем реду, осим злочестих просветних радника, поготову оних који се стално нешто буне (читај Унија СПРС). И зато нашим школама нису потребни ни нови тоалети, ни нови кровови, подови, зидови, ни нове табле, компјутери, ни једносменски рад, ни ђачке кухиње, ни мања одељења… потребни су им само нови наставници. Да у томе помогне, Шарчевић је променио и Закон, па ће постављањем одговарајућих директора процес дисциплиновања ићи брже. Растеривање мислећих људи из намучених школа, тако постаје једина јасна стратегија свих Министарстава просвете.

Образовање се може угрожавати на много начина. Изјавама у медијима, понижава се деценијама. То је стари начин да се унесе нови немир у односе друштва и учитеља . Срамотним зарадама држава јасно каже да су школе само трошак. И коначно, за ову причу најважније, огромним одељењима, показује се да је Србија свесна да ће и надаље отпуштати запослене по школама, а да је квалитет наставе интересује као лањски снег. Све под паролом да пара нема. Да ли је за то крив само министар просвете? Наравно да није, он је члан Владе РС.

У земљи са 1,35 милиона неписмених људи, вишак су просветни радници!?!

У земљи у којој трећина средњошколаца не разуме прочитано и сматра се функционално неписменим, никоме да падне на памет да се смањи број ученика у одељењу, да се лакше ради, да се боље учи, да се више научи…

Стратегија развоја образовања до 2020. године, говори о томе да ће број ученика бити на европском просеку. „Списак лепих жеља“, рече министар… То ваљда значи да ћемо и даље бројати и по 36 … Дакле, осим ове, формалне коју је усвојила Влада РС, године 2012. ми имамо другу стратегију. Она није јавна, али је јача од ове поменуте. То је, једно причам, друго мислим, треће радим.

Све мање наше деце студира педагошке факултет (Просвета има реч https://www.youtube.com/watch?v=lgTlfTXuo44 ).

Све више њих одлази, не окренувши се. Осим нас из Уније СПРС (који се „стално нешто бунимо“), још много људи би требало да се замисли над худом националном судбином. Политичари воле инстант решења и не занима их шта ће бити после њиховог мандата, али ово је проблем свих проблема. Онима који су ту, треба да пружимо боље услове ђачког живота, иначе ће нам најбољи и даље одлазити.

Ко год дође на место министра просвете, сигурно је особа која овај текст разуме. Могу чак да се опкладим да се са овом Унијином тезом и слаже. Ипак, оно што недостаје данас као и јуче (прекјуче, накјуче…), јесте свест о бољитку свих нас који почиње баш у крцатим или пустим одељењима српских школа. Бољитак који се не мери новцем, Светском банком и тиме шта други кажу, већ будућношћу којој ми треба да будемо преци вредни поштовања.

Председник Уније СПРС, Јасна Јанковић

Последњи пут ажурирано ( Monday, 13 November 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC