Отвори мапу УСПРС

Школе УСПРС

Дистрибуција садржаја

Тренутно је 14 гостију на вези

Статистика посета

mod_vvisit_counterДанас850
mod_vvisit_counterЈуче1482
mod_vvisit_counterОве недеље6515
mod_vvisit_counterОвог месеца20650
mod_vvisit_counterУкупно5078645
 
 
ФАБРИКА ИЛИ НЕ? Штампај E-pošta
Friday, 10 November 2017

Фабрика или кућа знања и васпитања

Насиље у нашим школама представља најпре друштвени, а потом школски проблем и свакако се што пре треба суочити са његовим узроцима да би се осмислила успешна стратегија његовог сузбијања и искорењивања.

У овом тренутку стиче се утисак да надлежне институције нису означиле праве изворе проблематичног понашања нити су анализирале свој допринос садашњем стању него се углавном баве констатовањем последица и пребацивањем кривице на наставнике - васпитаче.

 Очигледно, доношење и усвајање посебних мера и закона не спречава да се у школама догађају примери стравичног насиља од којих су се неки, на жалост, и трагично завршили. Због ескалације агресивног понашања појединих ученика према другим ученицима, али све чешће и према наставницима, намеће се питање: како се суочити са овим проблемима. Млађи ђаци имају своје „несташлуке“, док код старијих ђака они умеју да поприме и облике правог менталног и физичког насиља. Како се то могло допустити у школама?

Сада имамо могућности чак и да погледамо видео снимке сцена у којима ученици туку своје другове, или малтретирају наставнике. Јавност се на те вести још увек згражава, али како време пролази, све више је оних који ове догађаје прихватају као стварност која се не може променити. Вести о новим случајевима насиља брзо гурају у заборав раније случајеве. Највероватније ћемо убрзо на сличне вести потпуно огуглати, ако оне уопште више и буду вести. Стиче се утисак да законодавац није мислио да би васпитне и дисциплинске мере требало да делују превентивно, васпитно и да пре свега штите одговорне и дисциплиноване ученике. У пракси се испоставља да закон штити неодговорне, бахате насилнике, који угрожавају не само наставнике и раднике школе, већ и саме ученике. Ако један ученик туче и малтретира остале ученике или школско особље, школа је дужна васпитно да ради са њим, наставници га могу, евентуално, „попреко погледати“, али су обавезни да љубазно и увиђавно разговарају са њим, воде уредну евиденцију свих својих поступака у процесу борбе против насиља, па ће се, самим тим, његово понашање поправити? Школски резултати у борби против вршњачког насиља вреднују се према дебљини документације, а не према броју преступа. Опасно је што се у исти ранг стављају потпуно различити облици вршњачке комуникације јер су поједини родитељи и ученици спремни да заиста безазлене поступке називају насилним.

Старо правило је да се болест успешно лечи када се постави исправна дијагноза, и примењује одговарајућа терапија. Насиље међу младима се може посматрати као друштвена болест, а узроке те болести можемо тражити и у породици и у школи. Иако се о узроцима и почецима те болести могу написати читаве књиге, верујем да се суштина може сажети у једну реченицу: Породица и школа не васпитавају младе у довољној мери.

Улогу породице и школе у процесу васпитања младих је немогуће раздвојити, и рећи да је породица важнија од школе, или обрнуто. Ипак, као просветни радници, покушаћемо да укажемо где је у васпитању затајила школа.

У Закону о основама система образовања и васпитања (члан 8 и 9) можемо прочитати да је један од циљева и исхода образовања и васпитања да образује и васпита ученика који ће бити способан да комуницира асертивно и ненасилно. Кроз наставне планове и програме, часове одељенског старешине и разне друге програме и активности школа код ученика развија способност ненасилне комуникације. Међутим, уз развијање и подстицање те способности, неопходно је да постоје и васпитне мере у облику санкције или казне, за случај да ученик постаје или наставља да буде насилан. Управо то недостаје у нашем образовно-васпитном систему. Уместо конкретних мера које ће насилника казнити и подстаћи на промену понашања, ми у новом Закону, а тако је било и у претходним, имамо само декларативне мере за спречавање насиља. Поред постојећих тимова за спречавање насиља, добили смо и општински савет родитеља, а вероватно ћемо добити нове правилнике и протоколе, стратегије и програме, пакете и упутства на ту тему. Ауторитет наставника постао је део „мрачне прошлости“ у којој ученик није био центар света. Ученик не сме да буде удаљен са часа због недисциплине и ометања рада наставника или осталих ученика зато што би наставник на тај начин ускратио свом недисциплинованом ученику уставно право на образовање! Шта се за то време дешава са уставним правима осталих ученика и наставника, законодавац се није потрудио да објасни.

Нажалост, добићемо само наредбе како да попуњавамо документацију и водимо поступак, а стварних санкција према насилницима и даље неће бити. Докле год у Закону не буду јасно прописани механизми удаљавања из школе, слања у казнено-поправне домове или сличне установе, систем ће уствари да толерише насиље и да га чак прикривено подржава.

Поред могућности санкције, потребна је и много боља превентивна делатност школе у борби против насиља. Нажалост, правилници о финансирању установа из 2015. године постали су толико рестриктивни по питању броја стручних сарадника у школама, да је о могућности спречавања насиља у зачетку бесмислено и говорити. Мозговима у министарству који сматрају да је школи довољно пола психолога или педагога, изгледа да није јасно каква је улога стручних сарадника у васпитању ученика и спречавањ насиља. Њима је важније колико ће се пара уштедети смањивањем броја стручних сарадника, и колико тапшања по рамену ће добити од министра финансија или налогодаваца из ММФ-а. Законодавац рачуна проценат психолога, педагога и библиотекара према броју одељења немајући у виду састав и број ученика у одељењу – могућност да некада може да има више проблематичних ученика у школи са мањим бројем одељења. Модел недоследног и неодговорног понашања одраслих као и нејасни критеријуми вредности опасни су окидачи за неприхватљиво понашање деце. Попустљивост одраслих и игнорисање озбиљних прекршаја и насилничких облика понашања ствара код деце осећање небриге и незаштићености. Законодавац се понашао као попустљиви родитељ без ауторитета, али је проблем што је ауторитет отео и наставницима и ученицима којима је он преко потребан. Уколико се законска регулатива не заснива на примерима из наставне праксе и уколико не одређује јасне границе између прихватљивог и неприхватљивог понашања ученика, као и степен одговорности пре свега родитеља, а затим и прецизна упутства о поступању у одређеним ситуацијама, онда се дешава да новинске ступце, али и странице друштвених мрежа преплављују примери насиља у школама.

Докле год законодавци не схвате да школа није фабрика знања већ кућа у којој се учи, насиља ће бити све више. Докле год не схвате да мере против насиља не могу бити само декларативне и бирократске, већ конкретне, бадава су сви дисциплински поступци, гомиле записника и решења, саопштења министара који осуђују насиље и обећавају предузимање мера. Како ефикасно спречити насиље у школама, од законодаваца боље знају просветни радници. Њих, нажалост, ни о овом проблему нико ништа не пита. На жалост, корени проблема су много дубљи, потребно је покренути питање нерационалних трошкова МПН на разне пројекте и питање нерационалних уштеда приликом одређивања броја ученика у одељењу и финансирања потребних извршилаца за нарасле потребе у нашим школама. Разни душебрижници су добили велика права, замерају наставницима на ауторитету и доследности, а осуђују их када ствари измакну контроли. Наставницима су одузете готово све надлежности, а најодговорнији су када се нешто деси.

У Београду, 9. 11. 2017. године

Ресор за образовни систем УСПРС, Милан Јевтић

Последњи пут ажурирано ( Friday, 10 November 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC