Платни разреди у просвети Штампај E-pošta
Thursday, 07 September 2017

 Платни разреди у просвети

У свом реаговању на захтеве просветара у вези са повећањем плата, као и на њихово незадовољство предложеним законом о систему плата, премијерка Ана Брнабић је изјавила следеће: „Најбољи од наших наставника и даље данас има плату као и наставник који дође на час и чита новине“.

У односу на неке раније изјаве премијерке у којима је махом демонстрирала избегавање одговора, па чак и незаинтересованост за важне и актуелне теме, Брнабић је овде имала врло јасан став и директан одговор. Она је указала на једну велику неправду – да су исто плаћени радници и нерадници – неправду која је, неко би закључио из овог њеног коментара, у директној вези са ниским платама у просвети.

Али то свакако није случај. Плате због којих су (поред многих других ствари) просветари незадовољни, такве су због драстичног смањења које је спроведено 1. новембра 2014. То смањење спроведено је линеарно, у подједнакој мери и за „озбиљне наставнике“ и „за читаче новина“, и та ужасна и неправедна симетрија међу овим двема групама тада уопште није представљала проблем. Такозвана повећања плате која су помпезно промовисана у међувремену, далеко су од тога да плате врате на ниво на којем су биле пре смањења, а камоли да их подигну макар пропорционално у односу на раст цена у протеклом периоду.


У реду, можда ова неправда није разлог за мале плате у просвети, али је сигурно да премијерка верује да је закон о платним разредима право решење и за ту неправду и за мале плате. Како се каже у датој репортажи – она зато од тога неће одустати.

Али да ли је заиста идеја о платним разредима у просвети тако добро решење? Да ли се у просвети може успешно применити један предузетничко-привредни модел уређења плата? Да ли је заиста могуће директно и објективно мерити допринос радника и удео његовог рада у финалном производу када је у питању просвета (а слично је питање је могуће и за полицију, здравство, судство…)?

Штавише, да ли нам је то потребно? Просвета, као сектор од тако великог значаја, заснива се на стандардима. То је до те мере очигледно и саморазумљиво да у сваком иоле уређеном друштву, ко зна колико деценија уназад, постоје бројне институције које брину о задовољењу тих стандарда. И код нас је тако. Да бисте били професор, морате стећи високо образовање; а након тога морате положити државни испит где доказујете своје стручне и педагошке компетенције, као и познавање релевантне законске регулативе. Затим, од пре неколико година, морате поседовати лиценцу и обнављати је – за шта је неопходно да се континуирано едукујете на семинарима које акредитује министарство и, такође однедавно, пролазите одговарајућа тестирања у Националној служби за запошљавање. Поред свега тога, ваш рад као наставника у школи надгледан је од стране органа саме школе (педагога, психолога, директора…) и од стране спољашњих органа којима руководи министарство (просветна инспекција која обавља и редовне и ад хоц надзоре). Читав овај оквир свој смисао има управо у томе да сви који раде у просвети задовољавају стандарде. И то би, адекватно примењено, требало да реши проблем читања новина о којем премијерка толико брине.

А како предложени систем платних разреда решава тај проблем? Да ли је неком родитељу стало до тога да учитељ његовог детета, уколико лоше ради буде лоше плаћен? Да ли то решава његов проблем? Наравно да не. Родитељима и деци је у интересу да сви наставници у школи задовољавају стандарде, да држава гарантује да су они способни и да добро раде свој посао. Никаква одмазда смањењем плате овде нема смисла. Није ствар у такмичењу међу наставницима и томе ко је колико високо пласиран, него у томе да сви они задовољавају стандарде и раде свој посао како треба.

Како би решење са платним разредима изгледало (или ће изгледати) у другим јавним сферама? Ако ћемо у просвети награђивати праве раднике а кажњавати оне који читају новине (претпоставка је да се на том часу наставник и ученици нису бавили анализом медијског садржаја – а ако јесу, можда би премијерки тек то било сумњиво и више него индикативно за смањење плате), шта ћемо са лекарима, полицајцима, војницима, правницима? Можда најважније – шта ћемо са политичарима? Шта је ту пожељније – да се читају новине, држи конференција за новинаре или отвара Роштиљијада и Грожђебал?

Иначе, министарка је изјавила како је за ову владу образовање јако важно и да је то њен главни фокус. Ипак, у стварности је лако приметити да се управо на то најмање мисли. Још увек немамо податак колико људи већ јесте и колико ће тек остати без посла због „рационализације“ у просвети која се увелико спроводи. Због забране о запошљавању у јавном сектору (која од децембра 2013. важи за све нестраначке кадрове), пре свега млади људи који су у то време отпочели свој ради у просвети, радили су на основу уговора на одређено време и никада нису постали део „система“ у оквиру којег се решавају технолошки вишкови – те су без разлике и без икаквог узимања у обзир квалитета њиховог рада, масовно остали без посла. Међу тим младим људима који су недавно завршили факултете, пуно је мастераната, мастера, доктораната па и доктора наука, али то није играло апсолутно никакву улогу приликом „рационализације“. У исто време, граница за одлазак у пензију се континуирано подиже, број деце се континуирано смањује, па је повратак тог кадра у школу у најбољем случају јако упитан и на дугачком штапу.

Шта је онда циљ платних разреда које премијерка промовише кад год има прилику? Прво, тиме ће се вероватно укупна давања за просвету или одржати на овом мизерном нивоу или додатно смањити. Направиће се систем у којем ће мали број просветних радника бити награђен (страшно је уопште мислити о томе који критеријуми ће бити установљени, а још страшније мислити о томе како ће то бити политички злоупотребљено), а остали ће уз мале плате добити „уверљиво“ образложење да су им плате тако мале јер не раде довољно добро. Што нас доводи до другог могућег циља ове мере: изазивања унутрашњег раздора и сукоба међу самим просветним радницима и синдикатима. Ако имамо десет професора са платом од 40 хиљада, овом епохалном променом ће двоје најбољих добити по 60, а остали по 30. Ето и уштеде с једне стране, а и „мотивишуће радне атмосфере“ за све у просвети с друге, која ће засигурно резултирати спорењем око рангирања, критеријума, злоупотреба у процесу, итд.

Поента је: брига за квалитет наставе је фасада и мере које се доносе немају никакве везе са тим, и то је врло очигледно. Једини интерес је уштеда, па и на штету просветара и деце и њиховог образовања.

Аутор је докторанд филозофије на Филозофском факултету у Београду и асистент на Филозофском факултету у Нишу.

Милан Јовановић

Пешчаник.нет, 07.09.2017.
 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC