ПРАЋЕЊЕ АНГАЖОВАЊА - РЕАКЦИЈА Штампај E-pošta
Wednesday, 26 April 2017

Министру просвете, науке и технолошког развоја

Младену Шарчевићу

Поштовани господине Министре,

На измаку друге године како функционише Радна група за праћење ангажовања запослених у установама образовања и васпитања и радне подгрупе при школским управама, дозволите ми да Вам укратко опишем са каквим проблемима смо се у овом периоду сусрели у раду, и покушам да предложим одређена решења. Напомињем да сам две године члан Радне подгрупе при Школској управи Нови Сад, делегиран од стране Уније синдиката просветних радника Србије, да пишем на основу сопствених искустава и да наводим стварне примере који се лако могу проверити. 

У овој школској години је рад Радне подгрупе био знатно олакшан јер се темељио на јаснијем упутства које сте прописали. Но, и поред тога, велики број препорука које је Радна подгрупа дала није реализован јер су то ипак само препоруке, дакле акти који немају обавезујући карактер. 

Везано за примену члана 6 Посебног колективног уговора, у пракси је та необавезност значила следеће: Већина директора школа који нису желели да преузму радника је најчешће игнорисала обавезу из Вашег стручног упутства да писмено образложи разлоге одбијања. Они ретки који су образложење ипак послали, најчешће су наводили да је постојећи радник на одређено време веома квалитетан, да су задовољни његовим радом, да нису сигурни у квалитет радника који им је упућен (иако га нису ни видели), и на крају увек подсећали Радну подгрупу да по закону нису дужни да преузму такве раднике. Чак и случају примене члана 5 Посебног колективног уговора, у пракси се десило следеће: Наставница географије из сеоске школе у околини Новог Сада, лауреат награде „Ђорђе Натошевић“ коју додељује Покрајинска влада, која је остала технолошки вишак због смањења броја одељења, није довољно добра за директоре појединих новосадских школа!

Због одбијања препорука за преузимање по члану 6 Посебног колективног уговора и даље широм Србије раде хиљаде просветних радника који живе у једном месту, а на посао путују у друго место, неретко прелазећи и више од 100 километара дневно, и проводећи у превозу по неколико сати. Језиком економије, то би се могло исказати и овако: Ако имамо само 10.000 просветних радника – путника, и ако се сваком од њих месечно исплаћује на име путних трошкова само 5.000 динара, тај износ је годишње 600 милиона динара, или безмало 5 милиона евра. Поређења ради, једна потпуна нова фискултурна сала кошта око 300 милиона динара. Бојим се да је број путника, и износ новца који им се исплаћује за путне трошкове далеко, далеко већи. 

Зашто је појединим директорима школа толико стало да задрже радника на одређено време који ради свега годину-две дана, и да ни случајно не преузму радника који годинама, па и деценијама путује стотинама километара на посао? Разлоге знате, убеђен сам, као и ја и сви други. У највећем броју случајева у питању је оно што се у правном речнику зове: непотија, корупција, мито. Сви то знамо, и сви ћутимо. Док ми ћутимо, новац из буџета одлази на непотребне путне трошкове, колеге на посао долазе изморени и немотивисани,  а са посла журе да би „ухватили“ последњи превоз. 

Најгори случај потпуног игнорисања препоруке Радне групе је познат и Вама лично: У једну новосадску школу упутили смо на преузимање по члану 6 ПКУ колегиницу која свакодневно из Новог Сада путује у Алибунар, 130 километара у једном правцу. Она је мајка две близнакиње са посебним потребама које креће у школу, и то у ШОСО „Милан Петровић“ у Новом Саду, која им једина може пружити одговарајуће образовање. Радна подгрупа је ценећи 95 страница медицинске документације њених близнакиња, колегиницу упутила на преузимање у најближу школу. У тој школи су је одбили, како бивши директор, тако и садашњи чији је мандат тек почео да тече. Као човек не могу да схватим толику бездушност људи којима болест девојчица и перипетије мајке ништа не значе. Као члан Радне подгрупе, због нерешавања овог случаја осећам стид, а због немоћи да било шта урадим, питам се да ли је уопште потребно да Радне подгрупе и постоје?

Колико сам упознат, рад на сету нових закона и закона о изменама и допунама постојећих закона који уређују просвету се ближи крају. Сматрам да је ово јединствена прилика да Ви као глава српског образовања иницирате да се у нацрте закона унесу одговарајуће уредбе које ће омогућити следеће:  

1. Да преузимање радника које има за циљ смањење путних трошкова и бољу организацију наставног процеса, постане обавеза директора школе у коју је радник упућен; 

2. Да се Радној групи и радним подгрупама дају шира овлашћења по питању контроле радног ангажовања запослених. Овде првенствено мислим на могућност увида у информациони систем „Доситеј“, и у могућност увида у школску документацију којом регулише радно-правни статус запослених (уговори о раду);

3. Да се радне подгрупе активно укључе у поступак добијања дозвола за расписивање конкурса које даје Комисија Владе Србије, у смислу да радне подгрупе дају своје мишљење о оправданости расписивања конкурса;

4. Да делокруг рада, обавезе и права радних подгрупа буду дефинисане посебним правилником;

5. Да у рад радних подгрупа буду укључени представници просветне инспекције, ради лакшег и бржег поступања у случајевима кршења Закона и ПКУ, а да случајеви непреузимања по члану 5 постану приоритет рада просветне инспекције.

Ако се нешто значајно не промени у досадашњем начину рада радних подгрупа, то јест ако радне подгрупе и даље буду могле само да дају препоруке које ће завршавати у кантама за смеће директорских канцеларија, мислим да је њихово даље постојање потпуно неоправдано. Препоруке радне подгрупе прихватили су поједини директори школа који су искрено и одговорно схватили да је у интересу школе, у интересу запослених, и у интересу целог друштва да се систем уреди и учини ефикаснијим и јефтинијим. Уз дужно поштовање према таквим директорима, нажалост морам да констатујем да су они остали готово занемарљива мањина. 

Пишући ове редове, мени преостаје да се надам да сте у мноштву обавеза имали времена да ово прочитате, и да ћете предузети све што је потребно да се обезбеде услови да се бар у будућности помогне колегама који су у ситуацији попут оних које сам описао. Остајући уверен у Вашу спремност да помогнете сређивање стања у овој области, молим Вас да примите изразе мог поштовања.

У Бачкој Паланци, 20. априла 2017. године

Стеван Јурић, члан Радне подгрупе при ШУ Нови Сад


 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC