ЗАКОН ТОПУЗА Штампај E-pošta
Friday, 20 January 2017
ЗАКОН ТОПУЗА

Министар просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије, Младен Шарчевић, ових се дана распричао по медијима, дајући веома често контрадикторне изјаве. Иако понешто наиђе на одобравање, примећује се, све чешће, одијум просветних радника.

Није до сада пропустио ниједну прилику да се не похвали својим, наводно новим подухватом, нацртима читавог сета закона о образовању, за које каже да су урађени (али које нико сем њега још није видео).
 
Није лако докучити мотиве министрове тајновитости и мистерије у коју обавија своје предлоге. Слажемо се са тврдњом да досадашњи закони нису ваљали, али се не слажемо са проценама разлога због којих нису ваљали. Наиме, министар каже да им је недостајала „ефикасност“. Ово запажање нас је прилично изненадило зато што су, додуше селективно, испољавали невиђену ефикасност, на пример, када су одузимане лиценце нашим колегама. Када су кроз погрешне обрачуне накнада за годишњи одмор 2014. и 2013. године закинути просветни радници, ефикасност је затајила, па министар до сада није успео да се избори да нам се врати новац који су нам отели. Хоће ли у том новом сету бити предвиђени механизми за ефикасно исправљање грешака министарства?

„Досетио“ се, коначно, да су ученици преоптерећени у оквиру радне седмице и да имају више часова од законског норматива. Министар обећава растерећење најавом да ће уместо трећег часа физичког васпитања да уведе сат и по спортских активности! Наравно, треба унети и још неке актуелне садржаје – сексуално образовање, знања о саобраћају и ко зна шта још. Хвали се изузетним тимовима стручњака, а наставницима преко дневних новина и таблоида препоручује да сажимају и скраћују наставни програм. Усменим путем прекраја постојећу законску регулативу. Његова реч или слово правилника – питање је сад! Наставник треба да затакне Блиц у џеп и потури га под нос свима који га п(р)озову на одговорност.
 
Министар је послао допис школама да се ученицима не дају провере и да не буду питани за оцену на самом истеку првог полугодишта! Жалосно је било гледати жутим маркиране редове упозорења на упутству за оцењивање јер у њему, такође, стоји колики је број оцена неопходно имати током наставних периода. Пошто су деца већ била болесна током децембра и пошто је у јануару забрањено да буду оцењивана, министар је могао да доведе у питање завршетак полугодишта.

Признајемо да нас уопште не изненађује селективни приступ министра приликом коментарисања недостатака и слабости законских решења. Очигледно је да министар припада оном типу бирократа који размишљају само о контролисању, надзору и ефикасности. Њему очигледно никада не би упала у очи једна очигледна аномалија наших Закона а тиче се самих циљева образовања и васпитања у Републици Србији.

Наиме, међу циљевима образовања и васпитања у актуелном Закону, нигде не стоји да је циљ образовања и васпитања у Републици Србији, очување и неговање српског националног идентитета и традиције! Питамо се ко је и због чега уклонио овај циљ из Закона из 2013. године? Нисмо сасвим сигурни да је упознат, па је ред да министра подсетимо да је однос националног, европског и општесветског у школским програмима свих европских земаља веома избалансиран, напомињемо, у свим осим у нашем где се неко очигледно веома труди да наши ученици забораве ко су и одакле су!

У програмима свих европских држава се уопште не скрива национална оријентација, што је потпуно евидентно из постављених наставних циљева. Као пример, навешћемо одломак из Програма основних школа у Немачкој (1997:7-12): „Поред пружања знања, оспособљености и вештина, школа је обавезна да ученика васпитава у духу одговорности пред богом, хришћанске љубави према ближњем, човечности и мирољубивости, љубави према народу и отаџбини, поштовања части и уверења других, жеље за успехом и личне одговорности, за друштвеном афирмацијом, као и да помаже у развијању његове личности и талената.“
 
Иако би да преписује модела дуалног образовања из немачког система, у јавности даје препоруке да наставници имају умерен ства приликом предавања националне историје. Селективни увоз из Немачке – стицање нискообразоване радне снаге може, љубав према народу и отаџбини – не може!

Да се вратимо назад, на тему коју министар разрађује у свом медијском обраћању. Очигледно је да министар сматра да се успешност образовања и васпитања, као и добар рад директора огледа у нивоу постојања ауторитативности. Он је изгледа, самом чињеницом да је изабран и постављен на место директора установе, у обавези да заборави одакле је потекао и дошао и нипошто не сме да буде primus inter parens, већ му је министар одредио место неоспорног ауторитета, чија способност да „подвикне“ осликава успешност реформи у образовању. Аферим, министре!

Очигледно је да министру нарочито смета што је садашњим законским решењем предвиђено прибављање мишљења запослених приликом избора директора. Смета му и састав самог школског одбора и сматра да се „оснивачу“ мора дати већа улога приликом избора директора.

Наредник Шарчевић је одлучан у намери да спроведе и уведе „гвоздену дисциплину“ у српске школе, униформе, војничко салутирање и редовно подношење рапорта команданту. Приликом обиласка појединих градова, примећено је да министар обожава да све директоре из тог краја доведе и изврши „смотру“, одржи им краћу „вакелу“ и подели радне задатке. Међутим, пре састанка са њима, не пропусти прилику да обиђе и новоникле приватне средње школе, и свакој од њих је дозвољено да уче и оспособљавају све образовне профиле који постоје у нашој земљи.
 
 
Министар не заборавља миље из кога је и сам поникао спреман је да штити њихове интересе. У многим од тих школа је скоро све сумњиво, почевши од саме наставе (које најчешће и нема), организације испита, уговора о раду са наставницима и особљем, итд... Министар не сматра да таква питања треба да се постављају када је у питању приватни школски сектор.

Постоје ли заиста основе за министрову тврдњу да су ингеренције министра и министарства превише мале? Да ли он заиста има тако мало овлашћења садашњим законским решењима као што тврди?

У овом тренутку, захваљујући важећим законским решењима, држава, односно министарство, контролише скоро све кључне сегменте у раду школе. Поћи ћемо од самог оснивања, преко састава управних органа и верификације директора, правила унутрашње организације школе, програме рада, прописана наставна средства и уџбенике, контроле чак и највећег дела ваннаставних активности, финансијских токова, свих облика вредновања рада школа, одређивања највећег дела правних односа између управе, запослених, ученика и родитеља. Простор за испољавање било каквих покушаја флексибилног решавања проблема (којих свакако има у раду школе) скоро да и нема.

Успешно спроведен поступак централизације управљања и контроле рада скоро две хиљаде матичних основних и средњих школа, министар је, како се чини, одлучио да доведе до краја.

Тренутно су у његовим рукама и нож и погача, може му се, али савест нам налаже да му скренемо пажњу на то да централизованом контролом оволике мреже школа не може постићи баш никакву ефикасност. Значи, није могуће да једно министарство и један министар прате, контролишу и управљају са толико подређених институција и установа а да се на терену не појаве хаос, површност и неефикасност.

Министарство је свесно да се не може успешно пратити стање у овако великом броју школа. Очигледно је да постоје другачије намере, много мање часне од министровог вајкања и кукњаве над недостатком ингеренција. До некакве контроле се може доћи на један, усудићемо се да кажемо „несистемски“ начин. Тако што ће се појачати улога локалних партијских структура и појединаца блиских политичарима. Довешће у свим срединама (чак и тамо где их до сада није било) до појаве анонимних „кадровика“, који ће за министарство просвете и у његово име решавати питања именовања чланова школских одбора, директора школа, запошљавања „лојалних“ и „заслужних“ партијских кадрова. Оваква решења, каква министар увелико најављује, не само да су очајно лоша (представљају пародију саме законитости) већ код сваке промене у локалној власти уносе хаос и несигурност у рад школа.
 
 
Да је скочио и запливао низ мутну воду, министар је показао када се похвалио зајмом од Светске банке! Наводно, због дигитализације! Спречиће сваки контакт родитеља и наставника увођењем електронских дневника! Наставници ће после сваког часа да чекају у реду за уношење оцена, веза се стално прекида и систем пада, они не могу да оду кући док не информишу родитеље о успеху. Колико ће школа да буде опремљено рачунарима од тих милиона евра? Вероватно свега неколико, остало ће да нестане у пројектној документацији.

Зајам за образовање синоним је за подмиривање потреба чиновника који у јатима (секторима и одсецима) смишљају папирне пројекте на којима су једино јасне цифре за свечане ручкове и вечере на доделима сертификата за све и свашта. Остало нестане у гомилама умножених образаца и папира непознате намене.

Министар би требало да обави истраживање о броју „пројеката“ за спас српске просвете који су прогутали преко сто милиона евра у последњих десет година! У његовим „тимовима“ су искусни „пројектанти“ који су одлично обучени за трошење средстава и промовисање свега и свачега. Колика је била корист од њихових стручних путовања, развионичарских подухвата и обука јасно се види. Министар зна да неспособан кадар руководи, да наставницима није дата никаква иницијатива, да немају не само наставних средстава, ваљаних уџбеника и смислених програма, него немају никаквих људских права и да су изложени гневу јавности због онога на шта не могу да утичу.

Крајња последица хаотичних промена биће опадање поверења у систем и губљење мотивације одговорних и посвећених просветних радника. Министра позивамо да се мане „ћорава посла“, већ да лепо седне са нама и сачини ваљани Нацрт закона и то на онај начин на који га обавезује Споразум, потписан 2015. године.

РЕСОР ЗА ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ УСПРС
Милан Јевтић
Последњи пут ажурирано ( Friday, 20 January 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC