NON NOVA, SED NOVE Штампај E-pošta
Tuesday, 06 September 2016

NON NOVA, SED NOVE 

(Не нове ствари, већ на нови начин)

Нови министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић започео је свој мандат јаким речима. 

Најавио је отварање „нових страница”, подизање квалитета образовања и омогућавање његове прецизније „мерљивости”. Искрено се надамо да кључна карика новог начина мерења и вредновања српског образовања нису родитељи као непристрасни „оцењивачи”. Како министар није најавио активности за њихову едукацију, преостаје нам да се припремимо за кошмар у којем ће нас оцењивати образовани и необразовани родитељи, бројни конзументи „Пинк” културе. 

Унија синдиката просветних радника изнела је свој став о начину мерења и вредновања образовања у књизи „Ко и како вреднује образовање у Србији”. У њој је указано на слабе карике успостављеног процеса евалуације чиме су понуђене јасне смернице за проналажење правих мерила и критеријума и укидање индикатора који нису примерени нашем образовном систему. Резултати актуелног модела екстерне евалуације не одражавају се на опстанак директора школе којима је у садашњем систему дата неограничена моћ, а укинута свака одговорност.

Очекујемо од министра да има у виду разлике између стандарда приватних и „државних“ школа који нигде у свету нису исти, па ни у Србији и да пажљивије процени може ли се пренети пракса из приватне гимназије, којом је руководио, на  јавне школе у Србији. Поменуо је и могућност кажњавања неодговорних родитеља чија се социјална структура битно разликује од оних чија се деца школују у јавним школама. 

На самом почетку свог мандата, министар Младен Шарчевић начинио је неколико потеза који су наишли на одобравање просветне јавности. Најпре смо поздравили укидање старог упутства о формирању и финансирању одељења, које је његов претходник тако лакомислено потписао, затим, наговештај поправљања урушеног материјалног положаја просветних радника (према чему смо, признајем, скептични), и исправљање наводне грешке настале приликом обрачуна накнаде за годишњи одмор свим просветним радницима, затим најава новог информационог система у образовању (одавно смо дигли руке од очекивања да се преиспита како је пропао претходни модел и где су милиони који су потрошени).

Нажалост, ни ти први позитивни кораци нису могли да прођу без брљотина просветне бирократије која неспремна дочекује почетак сваке школске године. Да ли из жеље за некаквом осветом или синдрома „тако нам се може”, одлучено је да се административним радницима и шефовима рачуноводства у школама загорчају први септембарски дани. Наметнут им је даноноћни рад да, поред свог редовног посла, израде Годишњег плана рада установе, праве вебценус, попуњавају податке за нови информациони систем, назван по првом српском „попечитељу” просвете. Приде им је натоварено да исправљају брљотине које су настале грешком министарства,  а притом је послата табела која шефовима рачуноводства није најјаснија. Вајне бирократе из министарства просвете подразумевају да шефови рачуноводства у школама имају паранормалне моћи и способности „врача-погађача”, па да увек могу да растумаче на шта се мислило иако није наведено. 

Приликом увођења најављених новина, имајући у виду ко треба да их спроведе,  министар просвете требало би да има на уму поруку из Јеванђеља по Луки: „И нико не љева вина новога у мјехове старе; иначе продре ново вино мјехове и оно се пролије и мјехови пропадну” (5.37).

Један део министровог обраћања тицао се Стратегије образовања у Републици Србији до 2020. године. Иако је велики део стручне јавности и наставника заузео критичан став према могућностима за остваривање постављених циљева и задатака, сви се слажу да друге стратегије нема, и да се морају следити упутства и смернице из документа који је прихваћен од стране Владе Републике Србије и Народне Скупштине Републике Србије. Надамо се да ће нови министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић имати довољно куражи да се супротстави  брзоплетим и кратковидим образовним стратезима који се непрекидно залажу за увођење „дуалне наставе” иако се она нигде и не помиње у стратегији. 

Из кругова блиских државном врху, који одлучују и о ономе о чему појма немају, а највероватније по налогу „страних инвеститора” чије се мишљење о свему и у свему уважава, без икаквог критичког става и опреза, стижу и наопаки налози да се образовни програми прилагоди хировитим потребама тржишта рада. Одавно притиснут каменом глобализма, наш систем се дроби и пропада у вртлогу туђих интереса (и домаћих шићарџија). Уместо да се образовање управо удаљи од тржишта, а да се део обуке препусти послодавцима који тачно знају какве су им потребе, школе треба присилити да се прилагођавају тренутним, крајње променљивим потребама. Из школе треба да изађе особа која је у стању да савлада и примени нове информације, а не готов радник коме за сваку промену на тржишту треба нова школа.

Нашој јавности се погрешно представља само значење „дуалног образовања”. Погрешна је представа да се њиме, наводно, ствара предузетнички дух. Напротив, њиме се подстиче дух послушништва, да будемо прецизни, овладава се вештина за обављање посла на конкретном радном месту. Шта се дешава када радно место нестане, промотери се нису потрудили да дају објашњење. Такву врсту радника и послова на најбољи је начин описао Чарли Чаплин у свом познатом филму „Модерна времена”.

Још на почетку текста смо поменули да министар очекује промењену улогу родитеља и њихову значајнију улогу у образовању и школи. Тешко је и замислити како ће се родитељи снаћи у коришћењу нових права, која је предвидео министар, као и какве ће измене због тога морати да се унесу у легислативна решења. Међутим, користимо прилику да питамо, вреди ли давати родитељима она права каква они нису ни тражили. Родитељи ће бити задовољни уколико би их неко ослободио намета и харача „бесплатне школе”, ако им деца у школи буду безбедна и радосна под надзором наставника којима руке нису везане непотребним администрирањем.

Ниједном се речју министар није осврнуо на бројне пројекте у којима учествују чиновници и блиски сарадници Министарства просвете, науке и технолошког развоја? Хоће ли поменути шта се догодило са милионима потрошеним за инклузију, за развионичарске пројекте на тему нордијског образовања, набацане стандарде, увођење компетенција и осталих промашаја дебело плаћених зајмовима и средствима кофинансирања (наравно, представљених као донаторски подухвати), од којих наше образовање има само штете, али због тога појединци имају немалу корист?

Поводом поменуте Стратегије, треба напоменути да, иако је она написана и смернице трасиране, ми и даље лутамо. Час преузимамо моделе из Немачке, па онда из Аустрије, Швајцарске, Словеније, Ирске, Холандије, а од министра смо чули да му је најпријемчивији „фински модел”. Хоће ли се усудити да каже председнику Владе да тај модел не познаје „дуално образовање”? Истини за вољу, он је представљен јавности као екстремно либералан, иако такав није у стварности.

Ваљало би да се министар најпре упита у коликој мери је уопште могуће поправити систем образовања ако га на својим леђима носе обесправљени и понижени људи! Људи који страхују за своја радна места, којима се непрекидно прети на подмукле начине, укидањем школа, наставних предмета, нормом часова, смањењем ионако бедних плата. Логично је очекивати да такве временом напусти почетни ентузијазам и да постану равнодушни чак и према свом позиву. Такво сазнање поражава и више од свих на силу угураних партијаца у Министарству просвете, науке и технолошког развоја и његових подрепака и заперака.

Ресор за образовни систем УСПРС      

Милан Јевтић


 
< Претходно   Следеће >
ATEC Technologies

ATEC Technologies ATEC